Bio je mart 2015. godine.
Jedan vetrovit, prohladan, sivi dan.
Zima se nije predavala, ali je već bila na izmaku snaga i proleće je
polako dobijalo bitku. Tog jutra tumarala sam po obližnjoj biblioteci.
Intenzivno sam tragala za odgovorima. Još uvek sam sumnjala u to ko sam.Bila
sam nesigurna, usamljena, izgubljena. Naslućivala sam svoj „dar“ , ali nisam znala kako da ga
koristim. Čarolija je još spavala u meni. Kretala sam se među redovima prašnjavih knjiga i u sebi
molila za ogovore. Molila sam da pronađem pravu knjigu za taj trenutak. Znala
sam da su svuda oko nas znakovi koji ti daju ogovore koje tražiš. To mogu da budu reči pesme, brojevi, uhvaćeni
delić razgovora od slučajnog prolaznika.... U tom trenu sam jedino znala da ću
odgovor naći u knjizi. Znala sam jer
sam to sanjala, a fragmenti tog sna su bili ponekad življi od realnosti oko
mene. Stala sam ispred jedne police i zatvorila oči. Zamolila sam svoju dušu da
izabere „pravu knjigu“. Otvorila sam oči i videla kako moja ruka sama
kreće i vadi jednu plavičastu knjigu,
tvrdog poveza, pomalo pohabanih korica. Pogledala sam naslovnicu i videla sliku
belog jastuka i crvenog cveta koji mi je ličio na gerber. Pisalo je „Jedanaest minuta“ Paulo
Koeljo. Nasmešila sam se .i pomislila da
je činjenica da sam izabrala knjigu Čarobnjaka već sama po sebi znak. Krenula sam da je prelistam i iz knjige je
ispalo parče papira. Podigla sam tu pomalo žućkastu, izgužvanu hartiju, koja je
imala na sebi onu finu patinu vremena koja me je oduvek privlačila. Otvorila
sam papir i ugledala pismo ispisano zelenim mastilom, rekla bih nekom penkalom.Rukopis
je bio lep, pomalo kitnjast, ali čitak. Bilo je to muško pismo. Nije imalo
datum, tako da je moglo da bude napisano
i pre par godina, pre par decenija, ali i vekova. Pismo je glasilo ovako:
“Mnogo je vremena prošlo od
kada sam je ugledao. Kao da je večnost bila tren.Gledao sam je i u njenim ocima
video sebe,čoveka,Bogaoca,radost,sreću,uspeh,želju,tajnu,ljubav.Gledao sam je
onakvu kakva je bila. Divlja i svoja. Snažna poput huka planinskog potoka.Bila
je oluja. Bila je vetar u kosi, zrak Sunca na licu.Bila je noćno nebo prepuno
zvezda.Bila je moja i svoja.Bila je oduvek tu i zauvek. A ja sam je ponekad
uzimao zdravo za gotovo.Ja sam je ignorisao. Kinjio je svojom gluvoćom za njenu
muziku i slepoćom za njenu lepotu.Zagledan u pučinu čekao sam je dugo,
dugo…Proročantvo je govorilo o ženi divlje kose koja ce doći sa mora i
imati telo za strast,glavu za krunu i
vlast, i biće sve ono što jedan čovek u ženi traži.Čekao sam je zagledan u
pučinu.Bila je boginja moje zore. Čekao sam je
da dođe i pripadne meni.Da joj se predam.Dozivao sam je.Moj krik poput
psećeg laveža odjekivao je dolinom. Nije dolazila, ali ja sam je čekao. Čekao
sam tu ženu satkanu od snova i zvezda. Dolazile su mnoge i sve su imali nešto
njeno,ali nisu bili ona.Sve su imale
svoje priče ali nijedna nije bila naša.Čekao sam je i ona je došla. Došla je ni
prerano, ni prekasno,taman kada je trebalo, Taman kada sam bio spreman za nju.
Spreman da bacim koplje i luk.Da bacim mač i usnim kraj nekog s’ verom u
sutra.Imala je taj osmeh,taj osmeh koji leči…Sve sam zaboravio pre nje.Došla je
kada sam našao sebe i rekao VOLIM TE na mom jeziku.Bila je moj usud- ta žena divlje kose, koja je došla
sa mora… ta žena satkana od snova i zvezda!!!”
“Ratnik Svetlost”.
Ponovo sam pročitala pismo, a zatim ga
stavila na grudi. Mogla sam da osetim otkucaje srce Ratnika na svojim grudima,
dodir vetra, šum talasa. Najzad sam osetila mir posle dugo vremena. Mir koji
osetiš kada znaš da pripadaš nekome , nečemu, da si deo plemena, da si među
svojima… Otvorila sam knigu I krenula da je listam. Jedan pasus je bio podvučen
zelenim flomasterom. Pomislila sam da je to još jedan znak. Pisalo je :
“Kada covek
dublje zagleda u dusu sveta, lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba
koja ceka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog
grada... I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva proslost i
sva buducnost gube svaki znacaj... i samo postoji taj trenutak.”