PISMO NEPOZNATOG MLADIĆA O LJUBAVI

       

PISMO NEPOZNATOG MLADIĆA O LJUBAVI

Bio je mart 2015. godine.  Jedan vetrovit, prohladan, sivi dan.  Zima se nije predavala, ali je već bila na izmaku snaga i proleće je polako dobijalo bitku. Tog jutra tumarala sam po obližnjoj biblioteci. Intenzivno sam tragala za odgovorima. Još uvek sam sumnjala u to ko sam.Bila sam nesigurna, usamljena, izgubljena. Naslućivala  sam svoj „dar“ , ali nisam znala kako da ga koristim. Čarolija je još spavala u meni. Kretala sam se  među redovima prašnjavih knjiga i u sebi molila za ogovore. Molila sam da pronađem pravu knjigu za taj trenutak. Znala sam da su svuda oko nas znakovi koji ti daju ogovore koje tražiš. To  mogu da budu reči pesme, brojevi, uhvaćeni delić razgovora od slučajnog prolaznika.... U tom trenu sam jedino znala da ću odgovor naći u knjizi.   Znala sam jer sam to sanjala, a fragmenti tog sna su bili ponekad življi od realnosti oko mene. Stala sam ispred jedne police i zatvorila oči. Zamolila sam svoju dušu da izabere „pravu knjigu“. Otvorila sam oči i videla kako moja ruka sama kreće  i vadi jednu plavičastu knjigu, tvrdog poveza, pomalo pohabanih korica. Pogledala sam naslovnicu i videla sliku belog jastuka i crvenog cveta koji mi je ličio na gerber.  Pisalo je „Jedanaest minuta“ Paulo Koeljo.  Nasmešila sam se .i pomislila da je činjenica da sam izabrala knjigu Čarobnjaka već sama po sebi znak.  Krenula sam da je prelistam i iz knjige je ispalo parče papira. Podigla sam tu pomalo žućkastu, izgužvanu hartiju, koja je imala na sebi onu finu patinu vremena koja me je oduvek privlačila. Otvorila sam papir i ugledala pismo ispisano zelenim mastilom, rekla bih nekom penkalom.Rukopis je bio lep, pomalo kitnjast, ali čitak. Bilo je to muško pismo. Nije imalo datum,  tako da je moglo da bude napisano i pre par godina, pre par decenija, ali i vekova.  Pismo je glasilo ovako:

                              

                                        

“Mnogo je vremena prošlo od kada sam je ugledao. Kao da je večnost bila tren.Gledao sam je i u njenim ocima video sebe,čoveka,Bogaoca,radost,sreću,uspeh,želju,tajnu,ljubav.Gledao sam je onakvu kakva je bila. Divlja i svoja. Snažna poput huka planinskog potoka.Bila je oluja. Bila je vetar u kosi, zrak Sunca na licu.Bila je noćno nebo prepuno zvezda.Bila je moja i svoja.Bila je oduvek tu i zauvek. A ja sam je ponekad uzimao zdravo za gotovo.Ja sam je ignorisao. Kinjio je svojom gluvoćom za njenu muziku i slepoćom za njenu lepotu.Zagledan u pučinu čekao sam je dugo, dugo…Proročantvo je govorilo o ženi divlje kose koja ce doći sa mora i imati  telo za strast,glavu za krunu i vlast, i biće sve ono što jedan čovek u ženi traži.Čekao sam je zagledan u pučinu.Bila je boginja moje zore. Čekao sam je  da dođe i pripadne meni.Da joj se predam.Dozivao sam je.Moj krik poput psećeg laveža odjekivao je dolinom. Nije dolazila, ali ja sam je čekao. Čekao sam tu ženu satkanu od snova i zvezda. Dolazile su mnoge i sve su imali nešto njeno,ali nisu bili  ona.Sve su imale svoje priče ali nijedna nije bila naša.Čekao sam je i ona je došla. Došla je ni prerano, ni prekasno,taman kada je trebalo, Taman kada sam bio spreman za nju. Spreman da bacim koplje i luk.Da bacim mač i usnim kraj nekog s’ verom u sutra.Imala je taj osmeh,taj osmeh koji leči…Sve sam zaboravio pre nje.Došla je kada sam našao sebe i rekao VOLIM TE na mom jeziku.Bila je   moj usud- ta žena divlje kose, koja je došla sa mora… ta žena satkana od snova i zvezda!!!”

                                                                                         “Ratnik Svetlost”.

Ponovo sam pročitala pismo, a zatim ga stavila na grudi. Mogla sam da osetim otkucaje srce Ratnika na svojim grudima, dodir vetra, šum talasa. Najzad sam osetila mir posle dugo vremena. Mir koji osetiš kada znaš da pripadaš nekome , nečemu, da si deo plemena, da si među svojima… Otvorila sam knigu I krenula da je listam. Jedan pasus je bio podvučen zelenim flomasterom. Pomislila sam da je to još jedan znak. Pisalo je :

“Kada covek dublje zagleda u dusu sveta, lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja ceka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada... I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva proslost i sva buducnost gube svaki znacaj... i samo postoji taj trenutak.”

 

Tog trenutka mi je postal jasno, da je pismo koje sam našla bilo namenjeno meni.Znala sam da negde postoji  “Žensko Pismo” skriveno u stranicama  neke druge Koeljove knjige. Pismo koje je napisala “Žena satkana od snova I zvezda” a koje je namenjeno NJEMU.  Možda ga je on već našao, a možda ga još traži nesvestan da to čini.  Da bi se magija probudila neophodno je da se sretnu dvoje: muškarac I žena, Ratnik I Ratnica, Čarobnjak I Čarobnica . Muški I ženski princip, kao dve krajnosti oduvek tvore jednotu u ovom svetu dualnosti.

 

 

Postala sam svensna drevne istine da su svi odgovori u meni, da moja duša zna put. Znala sam  da me  negde neko čeka, da je ovo pismo   deo zaveta koja je moja duša sklopila sa dušom jednog Ratnika. Zahvalila sam  se u sebi Bogu, Anđelima, Univerzumu...Izgovorila sam:

“ Marijo, majko bezgrešna moli se za nas , koji te molimo za pomoć" Amin  

Tu molitvu sam naučila od Koelja I još jednom sm posmislila da zapravo ni to nije slučajnost. Zapravo slučajnosti I ne postoji.

Počela sam da verujem da snovi postaju java. Čarolija se probudila u meni!