SRCE NA PAPIRU

 uvod



Ova pesma je nastalo 2000 godine kada sam intenzivno pisala poeziju i bila je prva stvar koja je nastala, a na koju sam bila ponosna. Posle toga sam prestala da pišem i nekako potisla taj deo sebe smatrajući da nisam dovoljno talentovana i da treba da budem pragmatična i izaberem neko sigurno zanimanje. Kada sam počela da intenzivno radim na sebi nisam se usuđivala da priznam da želim da pišem, da je zapravo to ono što isinski želim. Da je pisanje moja strast, i da sam iz straha od  neuspeha to toliko duboko zakopala u sebi da ni samoj sebi nisam želela da priznam. I onda 2015.godine sam napisala priču o hrabrosti za neki konkurs u časopis "ELLE" i plakala sve vreme dok sam je pisala,jer sam konačno shvatila svoju svrhu.Vratila sam se sebi.Nisam pobedila na konkursu, priča nije objavljena ali sam ja bila hrabra i poverovala u svoj talenat i ubrzo nakon toga napisala knjigu iz oblasti samorazvoja. Onda je nastao i ovaj blog, fb stranica,you toube kanal sa meditacijama...I danas sam razmišljala o sebi kakva sam bila kada sam napisala "Srce na papiru". Mislila sam  kako bi ta devojka bila srećna da  ljudi čitaju njene reči i kako joj "dugujem" da objavim njenu prvu pesmu ispisanu zelenom  hemijskom u svesci koju sam dobila od mog brata koji je verovao u moj talenat više nego ja. Godinu dana nakon što je nastala ova pesma moj brat je  napustio ovaj svet i ja sam ostala slomljenog srca. Na koricama sveske sam ispisala "Poslednji let u zaborav" i bilo je još pesama koje sam u nju upisala , ali su one bile pisane iz drugog  ugla i samo za moje oči.Onda je prestala potreba da ih pišem. Navukla sam pancir na srce i prestala da ga stavljam na papir.

Srce na papiru

Ne želim da ti pričam o tugi,
toga i onako ima previše u nama. 
Ne želim da ti pričam o sreći,
to ćeš možda i naći negde oko nas.
Želim samo da ćutim.
Neka ti tišina priča o meni, tebi...
Tada će ti možda biti jasno da li je to sivo u nama više crno ili više belo.
Tada ćeš znati zašto sam tu.


Da, ja tako prisutna u tebi,
a tako daleka u stvarnosti.
Ti znaš moju dušu.
Naslućuješ je u svim njenim obrisima,
ali ne poznaješ moj lik.
Tražiš ga po magli sećanja.
Načas on zaiskri poput blještave svetlosti,
a nakon tog delića sekunde nastaje tama i mrak.

Ne želim reći da sam ja 
ono što ljudi nazivaju 
svetlo na kraju tvog tunela.
Ne, već upravo svetlo u tom tunelu.
Tiho i treptavo.Tako malo u tom mraku reči.

Ponekad se ta svetlost pojača,
a zatim ponovo smrači.
Tek radi toga dase previše ne navikneš.
date zagolicam po tabanima i provučem kroz vazduh neshvatljivim brzinama za tvoj um.



Ne! Ja zaista ne želim biti
ta svetlost na kraju,
jer to je poput smrti, tako daleko i tako blizu.
Ali opet, uvek tako nedostižna.
A ja znam da ti ponekad i dosegneš do mene, jer da nije toga mene ne bi ni bilo.
A čemu onda svi naši snovi od želea?!
Čemu zeleno mastilo po papiru, zadihana tela i zajapurena lica, suzne oči i vetar koji te pali?!
Zaista  čemu sve to kada će ti tišina sve reći.



Da,ljudi greše. Zaborav nije ni tišina, ni samoća.
Zaborav je odmor od učmalosti, 
patetike. Odmor od ljudi koji stondiraju naše živote.
Zaborav je blagodet uma.Jedno lice optimizma pamćenja.
A sećanja? Sećanja su izlet u dečiji park. Dosežu, tačnije lebde između sna i jave,imaginarnosti i stvarnosti.
Plavo nebo, paperjasti oblaci i mi u njima slobodni poput ptica.
Zato se spusti na zemlju,
uberi cvet i stavi ga u kosu.
Ne, ne dozvoli da ti uvene!

                    **********
Večeras te moram lagati, ne zato što će te istina boleti, već zato što ne želim da znaš moju istinu.
Možda si tako siguran u sebe i pomislio da je znaš, ali je ne znaš.
"Da li te opet lažem?"
Možda."Zašto?"
Ne znam. Osećam samo da tako moram, želim i hoću.
"Da li su lažni i svi tvoji snovi?"
Ne, nemoj da sumnjaš! To je samo jedna strana mog lica.
Ne. Zaista na njemu nije maska,
već debela naslaga šminke.
"U čemu je razlika?"-pitaš se.
U tome što baš ti šminkaš moje lice.
Šaraš po njemu ko slikar po platnu.
Šta je u nama tada?
Nemir ili spokoj?


                   **************


Voliš li moje plave kovrdže na svom jastuku,miris jutarnje kafe i boju mog glasa?
Volišli kada te gledam kroz trepavice i lažem te veštinom kurtizane svojstvenoj svakoj ženi.
Taj moj talenat nas jedino i zbližava.
To je moja moć na tobom, 
usnuli dečače na mom krilu.





**********************************************************

Ako vam je ovaj tekst bio koristan, podelite ga sa svojim prijateljima na društvenim mrežama. Takođe, ako imate nekih dodatnih pitanja ili savet kako da vam svoj ugao gledanja učinim pristupačnijim, pišite mi u inbox ili na mail dbrkovic2@gmail.com  pratite  blog , stranicu na fb…Hvala!<3