"SENTIO ERGO SUM"-OSEĆAM, DAKLE JESAM!
Kaže se da su emocije naš unutrašnji sistem za navođenje, da su one poruke naše duše.Pomoću njih
mi znamo kako se naša duša oseća, kako vibriramo, te na taj način i šta
kreiramo u svojoj realnosti. Kada smo deca slobodno izražavamo to što osećamo,
a onda kako odrastamo učimo šta je društveno prihvatljivo. U procesu vaspitanja i socijalizacije počinjemo da potiskujemo emocije.Neke od nas uče da je
emocije poželjno potiskivati, jer će te
inače drugi indentifikovati kao ranjivog I shodno tome povrediti.”Nemoj nikada
pokazati muškarcu da ti je stalo, da ga voliš, jer će izgubiti interesovanje! "Ohladićeš ga. Muškarci su rođeni lovci i osvajači. Vole da osvajaju, a gube
interes kada osvoje. “ Koliko puta ste ovo čuli? Muškarcima se pak govori : „Budi muško! Ne pokazuj emocije. Ne sme da vidi da ti je stalo. Žene ne
vole mlakonje i pičkice. Zato bre budi
muško, budi baja! “Uče nas da ukoliko pokažemo emocije ćemo postati predmet manipulacije od strane nje ili
njega. Uveravaju nas da izgovoreno “volim te” magično prenosi moć
na drugu osobu kojoj je upućeno.Zato stvari treba držati pod konrolom, a jezik
za zubima. Isto kao i sa borbom protiv uroka:” pu pu …ružno je!” Sa tim volim
te možeš da urekneš i neviđeno zajebeš stvar!
Neke emocije pogotovo one jake praćene suzama nisu uvek društveno prihvatljive.
Kada ste tužni i plačete ljudima oko vas je nelagodno. Govore :"Nemoj da plačeš, pa nemoj…."Kao da tuga postoji samo
kada suza obraz nam kvasi. Kao da je ne vidimo u očima, sve dok se ne
materijalizuje u vidu suza. Postoji i čuveni izraz “plačipička”, koji se koristi
kada neko pokaže emocije. Isto je i sa frazom :” Plači,manje ćeš pišati”, koja
se upotrebljava sa namerom da se neko baš postidi svojh suza. Od ranih dana čim
smo sposobni da kognitivno usvajamo znanje uče nas da se suza treba stideti,
da su one rezervisane samo za ekstremno
teške događaje u životu kao što je smrt. Kako rastemo postajemo sve uspešniji u
prikrivanju modrica na duši, glumimo da ne bole,plačemo sve ređe i ređe.
Govorimo sebi da smo jaki. Čak se i hvalimo
drugima da ne plačemo ili bar ne pred njima. Suze su znak slabosti! Međutim,
nekako kad prestanemo da plačemo,prestajemo i da se smejemo od srca. Osmeh
postaje lažan, pa nema ni suza koje radost znače.
Ključ nije u tome da
potiskujemo emocije i da ih guramo u stranu.Ključ je u tome da oslobodimo svoje
emocije, da ih ispoljimo. Da bi postigli mir potrebna nam je katarza-pročišćenje.Neophodno
je plakatii izbaciti taj osećaj tuge,nemoći,patnje,besa iz sebe.Osloboditi ga
se. Suze pročišćuju dušu, a smeh je isceljuje. Zbog toga isplačite sve suze
koje vam stoje u grlu, sve što vas boli, tišti, što čini da patite, ali nemojte
sebe oplakivati. Isplačite sve suze koje su potrebno da prihvatite sebe, svoju
prošlost, da oprostite sebi i drugima. Počnite da osećate, jer ćete ubrzo
početi da plačete zbog zahvalnosti, radosti, sreće.Dokazano je da suze imaju drugačiji
hemijski sastav u zavisnosti da li
plačemo od tuge ili sreće.Tako da ako vam se plače to je znak da ste emotivno
povređeni, uzbuđeni i da vam je potrebno da te emocije proživite i razrešite.
Plačite jer su suze lekovite.
Toliko se navikenemo na
potiskivanje emocija da skroz ponekad otupimo i ne možemo da prepoznamo
osećaj u nama. Sreća u tuđim očima je imperativ današnjeg društva. Podrazumeva se
da treba da budemo srećni,uspešni, da dominiramo nad svim i svačim sa čim se
susretnemo. Sa druge strane, ljudi su
nesrećni,usamljeni,izgubljeni.Društvene mreže su dovele do
novih momenata. Prestaje da bude
bitno kako se zaista osećama, dokle god koristimo odgovarajući emotikon sa kojim drugima poručujemo da nam je bolje
nego njima. Tako da su svi u virtualnom svetu nasmejani, putuju,zabavljaju se…Nastaje
novi vid takmičenja između ljudi u tome ko je sretniji i uspešniji u virtuelnom
svetu? Živimo u isfotošopiranoj stvarnosti koja u mnogima izaziva osećaj
nedovoljnosti i nedostatka usled poređenja
do koga dolazi na osnovu toga ko ima atraktivniji profil,veći broj
pratioca, lajkova, komentara na nekoj društvenoj mreži. Snežanina maćeha
da živi u sadašnjem vremenu bi govorila:”Ogledalce,ogledalce moje na fejsu
najlepsi ko je?!”
Bitno je da osećate. Ne plaši se svojih
emocija i misli. Svaka je dar i svaka je putokaz. Mi smo ti koje dajemo ocenu i
predznak “dobro “ i “loše”. Ako posmatramo sebe sa strane u jednom momentu
shvatićete svu apsurdnost drame kojoj nesvesno težimo. U jednom period svog
života sam se osećala
prazno.Izjednačavala sam ljubav sa ranjivošću, a potom shvatila da ljubav
definišem kao odricanje i samoporicanje!!! Stavila sam pancir na srce i jako se
pašila potencijalnog bola. Možda me on ne bi ubio fizički, ali bi ubio moje
iluzije, za koje sam se grčevito držala. Jer
ko sam ja ako ne moj indentitet? A taj indentitet mi daje moja prošlost.
Osećala sam se nemoćno. Mislim da je apatija ono što žrtvu drži u pat poziciji.
Zato je svaka emocija blagoslov, jer nam pokazuje gde se nalazimo na mapi života. Koliko smo daleko
od mesta gde želimo da budemo? Slušajte
poruke svoje duše, jer ona uvek zna put.
*********************************************************************
Ako vam je ovaj tekst bio koristan, podelite ga sa svojim prijateljima na društvenim mrežama. Takođe, ako imate nekih dodatnih pitanja ili savet kako da vam svoj ugao gledanja učinim pristupačnijim, pišite mi u inbox ili na mail dbrkovic2@gmail.com pratite blog , stranicu na fb…Hvala!<3
Нема коментара:
Постави коментар