 |
Čemu zapravo
težimo?
“Hodam
sa Bogom u savršenoj svetosti.”-“Kurs čuda”
Čovek je višedimenzialno biće, spoj duha,
uma i tela. Ne postojimo samo u
materijalnom svetu, već i u duhovnom
svetu. Taj golim okom nevidljivi svet zapravo predstvalja stvarnost za svakog
od nas. Zato se naša stvarnost, odnosno naše viđenje stvarnosti razlikuje. Dakle, svako ima svoj svet. U jednom periodu našeg
razvoja smo zanemarili
spiritualnu dimenziju naše ličnosti i okrenuli se materijalnom, fizičkom svetu. Naučni progres je uzrokovao velike promene vezane za uslove i način života. To je dovelo do toga da
smo promenili percepciju i počeli na sebe da gledamo kao na ljudska, fizička
bića sa duhovnim iskustvom, a ne kao na
duhovna bića sa ljudskim iskustvom što mi zapravo jesmo, kako to tvrdi dr. Vejn Dajer. Naše svođenje sopstvenog bića na isključivo fizičku
dimenziju je dovelo do toga da žudimo za instat ekstazom u svemu u toj meri da bi sve stavili u
akcelerator, ubrzali do maksimuma, a
opet se nakon toga osetili prazno i pusto i poput Ničea vrisnuli :“ Bog je
mrtav!“
Smrt
zahteva život, a život zahteva smisao. Smisao je spiritualni odgovor na našu fizičku
limitiranost. Život zahteva svrhu, a nju možemo spoznati kroz
duhovnost. Tako dolazimo do onoga za čim zapravo žudimo, a to je MIR. Mir je
taj koji nam daje slobodu da budemo ono ko jesmo, tako da nas zapravo oslobađa.
Mir je taj blagoslov koji donosi radost.
Kada smo u miru mi verujemo u sebe i u druge. Tada smo jedno sa Bogom i
Univerzumom. Tada spoznajemo tu istinu da su naša volja i Božija volja jedno,
da je naša svrha da stvaramo i spoznamo ljubav. Mir kome svi težimo kako unutar
sebe, tako i u svetu, je stanje
harmonije, sklada, lakoće, procvata. Ako bi smo mir definisali na negativan
način rekli bi da je to stanje odsustva sukoba.
U istoriji nas uče da su se ratovi često
vodili zbog ljubavi i vere, ratovalo se
u ime Boga i ljubavi. Ali da li je baš tako? Postojanje sukoba uvek je zapravo vezana za nedostatak vere i ljubavi. Mi smo ono što
verujemo da jesmo i živimo u onakvom svetu kakav zamišljamo. Kaže se da je
čoveku za sreću potrebno da ima tri stvari: ljubav, veru i nadu. U hrišćanskoj tradiciji Ljubav,
Vera i Nada su bile kćerke Sofije koje su zbog svoje vere u Hrista mučenički
stradale i proglašene sveticama. Ovo sveto trojstvo rođeno iz "mudrosti" je ono
što nam daje mir i sigurnost, što nas zapravo štiti od zla. Zaljubljeni svet
gledaju kroz ružičaste naočare. Voljeni ne nalaze povod za sukob u tuđiim postupcima.
Oni blagosivljaju te manje srećne od njih samih i gledaju na njih sa empatijom,
jer su i sami nekada bili tu. Ljubav je univerzalno objašnjenje za sve
dobro u Vaseljeni.
Budite mudri i tumačite događaje i ljude
u svom životu u soptvenu korist, jer se sve dešava za naše najveće dobro. Sve
ima svoju svrhu u našem životu. Svaki čovek na našem putu je naš učitelj, bilo da nam daje lekciju
o tome kako treba ili kako ne treba. Verujte u svoju unutrašnju mudrost, nadajte
se dobrom, pa će dobro i biti.Nemojte očekivati. Nadajte se. Očekivanje je
vezano za nešu težnju da upravljamo drugima, da im namećemo sopstvenu volju,
dok je nadanje stvar vere, poverenja. Bog radi sa nama, a ne za nas. Život je dar i niko nam ništa ne duguje,
pa ni sam Univerzum. Prava vera oslobadja, ne
porobljava. A sloboda nije odsustvo obaveza. Naprotiv to je pravo da biramo one
obaveze za koje mislimo da će nam najviše služiti, koje nam idu u prilog. Sposobnost da biramo najbolje za sebe
sada i ovde. Promenite ugao posmatranja, jer
kako kaže dr. Vejn Dajer “Kada vi
promenite ugao gledanja na stvari i stvari će se promeniti.”. Setite se da je
“Kraljestvo Božije u nama”, te da nam je data sloboda volje, moć izbora.
Zato birajmo mir, a ne sukob. Sukob je rezultat našeg uverenja da smo napadnuti
i da se moramo braniti. Kada nemamo mir u sebi mi smo u sukobu sa svetom oko
sebe. Zato postanite “oruđe Božijeg mira” kako je to prelepo rekao Sv. Franjo
Asiški u svojoj “Molitvi za mir."
|
MOLITVA SVETOG FRANJE ASIŠKOG ZA MIR
"Gospode,
učini me oruđem svoga mira:
Gde
je mržnja, da donosim ljubav!
Gde
je uvreda, da donosim praštanje!
Gde je
nesloga, da donosim jedinstvo !
Gde
je zabluda, da donosim istinu!
Gde
je sumnja, da donosim veru!
Gde je očaj, da donosim nadu!
Gde
je tama, da donosim svetlo!
Gde
je žalost, da donosim radost!
Gospode, učini da ne tražim:
da me teše, nego da ja tešim druge;
da ne zahtevam da me razumeju,
nego
da se trudim razumeti druge;
da ne tražim samo da me ljube,
nego da i ja ljubim druge!
Jer
ko se daruje, prima,
ko
prašta, bit će mu oprošteno
i
ko umire sebi, rađa se za večni život!
Amin!"
Promena
”Ratnik
svetlosti veruje i zato što veruje u čuda, čuda počinju da mu se dešavaju.
Pošto je uveren da njegova misao može da mu izmeni život, njegov život počinje
da se menja” Paolo Koeljo
Promena je neminovna. Sigurnost kao vezanost
za poznato je iluzija uma i sredstvo kojim nas ego drži u šaci. Sve se u
prirodi, pa i u životu dešava u ciklusima.
Postoji vreme za sve: vreme rođenja, vreme stvaranja i vreme smrti, vreme setve
i vreme žetve, vreme radosti i vreme tuge, vreme za plimu i vreme za oseku, dan
i noć. Zato prigrli promenu i zavoli je. Promena naše percepcije i svesti je
ono što nam određuje kvalitet života. Ukoliko aktivno parcticipiramo u njoj,
ako upoznamo zakonitosti koje tu deluju, ako radimo na sebi doživećemo
transformaciju. Unutrašnja alhemija se
može odvijati različito i na razlišite načine. Postoje različite kategorizacije
stepena razvoj svesti, ali u svima njima prvi nivo, prvi stepen razvoja naše
svesnosti je “nivo žrtve”. Na tom nivou sebe participiramo kao žrtvu, osobu
lišene moći da bilo šta promeni u svom životu. Takva percepcija nužno vodi
patnji, nezadovoljstvu, frustriranosti, beznađu. U jednom trenutku dolazi do
tzv. prosvetljenja kroz patnju, do duhovnog budjenja. Na tom nivou percipiramo
sebe kao “manifestatora.” Osobu koja je kreator sopstvenog života. Prestajemo
da živimo poput Sizifa i da guramo kamen
bez početka i kraja. Spoznajemo da smo nalik Bogu. Tada postajemo ratnici, jer smo počeli da
verujemo u pobedu. Najzad, kada naša svest poraste do te mere da prestaje naša
potreba vezivanja za ishod. Spremni smo postati čarobnjaci i stvarati čuda. Tada
otkrivamo svoju pravu svrhu stvaranja. Shvatamo Isusove reči koje se odnose na
njegovo čudotvorstvo : “Koji veruje u mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti;
da veća od njih će činiti, jer ja odlazim Ocu.” No, da bi smo došli na nivo
čarobnjaka, ratnika svetlosti moramo najpre shvatiti da promena počinje sa
nama. Počinje sa upoznavanjem i prihvatanjem sebe. Spoznajemo istinitost Budinih reči: “Poznavati
druge je mudrost, a poznavati sebe je prosvetljenje.”
************************************************************************
Ako vam je ovaj tekst bio koristan, podelite ga sa svojim prijateljima na društvenim mrežama. Takođe, ako imate nekih dodatnih pitanja ili savet kako da vam svoj ugao gledanja učinim pristupačnijim, pišite mi u inbox ili na mail dbrkovic2@gmail.com pratite blog , stranicu na fb…Hvala!<
Нема коментара:
Постави коментар