Krivica
“Nema
veće agonije od neispričane priče zakopane u tebi.” – Maja
Anđelo
Krivica je subjektivni odnos počinioca
prema delu. To je odnos nas prema nekom svom postupku iz prošlosti koji
smatramo neetičkim,lošim,zlim. Drugi naziv za osećaj krivice je griža savesti.
Grize nas savest kada smatramo da smo uradili nešto sto nije ispravno, što je
prekršilo naše pomanje dobrote i morala. Kada smo se poneli nepravedno, nepošteno,
kada smo nekog povredili ili oštetili na bilo koji način. Krivica je uslovljena
postojanjem greha. Kada nema greha nema ni napada, niti potrebe za
kažnjavanjem.
Pojam krivice se vezuje za prvi greh. Adam je okrivio Evu zbog
sablazni, a Eva je okrivila zmiju zbog iskušenja.Dakle, od prvog greha grešnici
odbijaju da preuzmu odgovornost na sebe i pokušavaju da prebace krivicu na drugoga,
te sebe prikažu kao žrtve. Za prvi greh i krivicu je vezan i sam osećaj stida.
Naime, kada su jeli plod sa zabrenjenog
drveta spoznaje Adam i Eva su osetili
stid. Spoznali su da su goli i pokušali
su da se sakriju. Tog momenta su se odvojili od Boga i prognani su iz Raja. Osetivši stid od onog ko i šta jesu, oni su se postideli i samog Boga i na taj način su se odvojili od
njega. Zbog krivice su zaboravili da su
stvoreni po slici i prilici samog Boga, da su samim
tim savršeni, te da ih on poznaje kao deo sebe i da se kao svaki dobar otac ponosi svojom
decom. Kada su osetili stid sebe su prognali iz raja i osudili na patnju.
Potisnuti i sakriveni osećaj krivice je čest uzrok problema sa kojim
se susrećemo. Ukoliko ne prihvatimo sebe
u potpunosti i ne oprostimo sebi, ako kroz pokajanje ne
razrešimo osećaj krivice mi patimo. Krivica zahteva kaznu i mi nesvesno kažnjavamo sebe. Stvaramo sopstveni pakao na zemlji. jer pakao i raj su stanje naše svesti, a ne topografska mesta na nebu na koja idemo
po okončanju ovozemaljskog života.
Da bi se oslobodili destruktivnog osećaja krivice neophodno
je da preuzmemo odgovornost i tako se suočimo sa stidom i strahom da će nas drugi odbaciti, da će
prestati da nas vole i
uvažavaju zbog toga što smo učinili ili što nam je neko drugi učinio. Nekada
neke traumatične događaje kojih se stidimo toliko duboko potisnemo da oni
ostaju tajna i za
najbliskije osobe u našem životu. Često žrtva nasilja sebe krivi za ponašanje
nasilnika. Na taj način ona preuzima teret krivice na sebe i ostaje u tom
položaju nemoći. Ukoliko ne oprostimo drugima, već nastavimo da ih
okrivljujemo za zlo koje su nam naneli, postajemo žrtve svoje ogorčenosti.
Greh je uvek odsustvo ljubavi. Pokajanje je Božiji dar
svima nama dat bespovratno i besplatno. Kaže se da Bog zna našu krivicu ali veruje u našu sposobnost
očišćenja. U očima Boga koji nas bezuslovno voli mi smo uvek bezgrešni i
savršeni. Bog
nam uvek prašta, stoga oprostimo i mi
sebi. Darujmo sebi mir.
Molitva "Oče naš"
“Oče naš,
Koji si na nebesima,
da se sveti ime Tvoje;
da dođe Carstvo Tvoje,
da bude volja Tvoja,
i na zemlji kao na nebu.
Hleb naš nasušni daj nam
danas;
i oprosti nam dugove naše,
kao što i mi opraštamo
dužnicima svojim;
i ne uvedi nas u iskušenje,
no izbavi nas od zloga.
Jer je tvoje carstvo, i sila, i
slava
u vekove vekova. Amin.”
(Mt. 6, 9; Lk.11,2)
*********************************************************************
Ako vam je ovaj tekst bio koristan, podelite ga sa svojim prijateljima na društvenim mrežama. Takođe, ako imate nekih dodatnih pitanja ili savet kako da vam svoj ugao gledanja učinim pristupačnijim, pišite mi u inbox ili na mail dbrkovic2@gmail.com pratite blog , stranicu na fb…Hvala!<3
Нема коментара:
Постави коментар